Kako rade mobilni telefoni

Procenjuje se da u Srbiji ima 10 miliona korisnika mobilnih telefona, to je više od jednog telefona po svakoj glavi stanovnika. Mobilna tehnologija je u Srbiji mnogo bolje prihvaćena od bilo koje druge tehnologije. U poslednje vreme se korisnici sve češće i češće odlučuju za pametne telefone o kojima mi ovde razglabamo :)

Tragajući po netu o mobilnoj tehnologiji, kako zapravo funkcioniše, naišao sam na veoma zanimljiv tekst koji dosta laički (koliko je to zapravo moguće) objašnjava kako funkcioniše mobilna tehnologija. Tako sam odlučio da isti prevedem, kako bi i ljudi koji ne znaju dovoljno dobro engleski mogli da saznaju nešto o mobilnoj tehnologiji. Tekst se dosta oslanja na američku tehnologiju, ali verujem da je princip dosta sličan. I unapred se izvinjavam ako neki stručan termin nisam dobro preveo :P

Telefoni su postali na neki način univerzalni gedžeti, samo što još ne počnu da peru veš i peglaju :P Većina telefona (zavisno od proizvođača, modela i operativnog sistema) mogu da rade sledeće:

  • Čuvaju kontakt informacije
  • Naprave podsetnike i beleške
  • Imaju kalendar sa mogućnošću obaveštavanja o nekom sastanku ili sl.
  • Imaju kalkulator za jednostavnije, pa čak i komplikovanije matematičke operacije
  • Primaju i šalju elektronsku poštu
  • Prikupljaju informacije (vesti, zabava, berza) sa interneta
  • Mogu se koristiti kao platforma za igrice
  • Funkcionalnost TVa, da li preko neta ili sa antenom
  • Šalju tekstualne poruke
  • Imaju integraciju drugih uređaja poput PDA, MP3 plejera i GPS risivera

Ali, da li ste se ikad zapitali kako radi mobilni telefon? Šta je to drugačije od regularnog telefona? Šta znače ti silni termini kao PCS, GSM, CDMA i TDMA? Ja ću pokušati da vam objasnim kako funkcioniše ta tehnologija, videćete, nije uopšte naivno.

Za početak, jedna od najinteresantnijih stvari vezanih za telefon je zapravo radio – jedan vrlo napredan radio, ali je radio. Telefon je izumeo Aleksandar Graham Bel 1876, a bežična komunikacija vuče korene od našeg slavnog izumitelja, Nikole Tesle koji je još 1880ih radio na tome, a 1894 je Italijan po imenu Đulielno Markoni ovo prezentovao. Na kraju krajeva bilo je prirodno da se ove dve tehnologije spoje u jednu.

Frekvencije telefona

cell-phone-simplex

U half-duplex radiu oba predajnika koriste istu frekvenciju, tako da samo jedan može da priča

U “mračna vremena”, pre mobilnih telefona, ljudi kojima je bila neophodna mobilna komunikacija su ugrađivali radio telefone u svoja vozila. U ovom sistemu, postojala je jedna centralna antena u gradu, koja je uglavnom imala 25 kanala. Centralna antena je služila kao moćan predajnik (radius pokrivenosti od oko 70km), tako da vaše vozilo nije moralo imati “toliko moćan” predajnik. To je takođe značilo da su prosečni ljudi mogli imati radio telefone – ali nije bilo dovoljno kanala.

Genijalnost selularnog sistema je u tome da je grad izdeljen u više malih ćelija. Ovo omogućava ponovno korišćenje iste frekvencije u celom gradu, tako da milioni ljudi sada mogu da koriste mobilne (ćelijske *cell*) telefone u isto vreme.

Odličan način da se razume sofisticiranost mobilnih telefona jeste da se uporede sa radiom koji koristi policija i taksisti ili sa voki-tokiem.

cell-phone-duplex

U full-duplex radiu, dva predajnika koriste različite frekvencije, tako da obe strane mogu da pričaju u isto vreme. Mobilni telefoni su full-duplex

  • Full-duplex vs. half-duplex – I voki-toki i radio aparati koje sam malopre spomenuo su half-duplex uređaji. Što znači da dvoje ljudi koji komuniciraju na ovaj način koriste istu frekvenciju, tako da samo jedna osoba u isto vreme može da priča. Mobilni telefon je full-duplex uređaj. To znači da koristite jednu frekvenciju za pričanje i drugu frekvenciju za slušanje. Tako da obe strane mogu da pričaju u isto vreme.
  • Kanali – Voki-toki uglavnom ima jedan kanal, dok radio ima četrdeset kanala. Tipičan mobilni telefon može da komunicira preko 1664 kanala ili više!
  • Domet – Voki-toki može da odašilje u radiusu od 1,6 km koristeći 0,25W odašiljač. Radio, pošto je ima mnogo jaču snagu, može da odašilje u radiusu od 8km koristeći 5W odašiljač. Mobilni telefoni rade unutar ćelija, i prebacuju se sa ćelije na ćeliju prilikom pokretanja. Ćelije daju mobilnim telefonima neverovatan domet. Osoba koja koristi mobilni telefon može da pređe stotine kilometara i da održi konverzaciju svo vreme zbog ćelijskog sistema.

U tipičnom ćelijskom sistemu u Srbiji, mobilni provajderi primaju oko 800 frekvencija kroz gradove. Provajder izdeli grad na ćelije. Svaka ćelija je otprilike veličine 25 kvadratnih kilometara koje se uglavnom predstavljaju šestougaonom mrežom, poput ove:

cell-phone-cell

Kako su mobilni telefoni bazne stanice sa slabim predajnicima, ista frekvencija se može koristiti u nesusednim ćelijama. Dve ljubičaste ćelije mogu koristiti istu frekvenciju.

Svaka ćelija ima baznu stanicu koja se sastoji od tornja i male građevine koja sadrži radio opremu. O baznim stanicama ćemo posle. Prvo, da pogledam “ćelije” od kojih se sastoji ćelijski sistem.

Kanali mobilnih telefona

Jedna ćelija u analognom ćelijskom sistemu koristi jednu sedminu dostupnih duplex glasovnih kanala. Tako da jedna ćelija (od sedam u heksagonalnoj mreži) koristi jednu sedminu dostupnih kanala, pa samim tim nema preplitanja u frekvencijama:

  • Provajder mobilne telefonije uglavnom dobije 832 radio frekvencije za korišćenje u gradu.
  • Svaki mobilni telefon koristi dve frekvencije po pozivu, tako da po provajderu imamo 395 glasovnih kanala. (Ostale 42 frekvencije se koriste kao kontrolni kanali o čemu ćemo posle).

Tako da svaka ćelija ima 56 dostupnih glasovnih kanala. Drugim rečima, u svakoj ćeliji 56 osoba može da priča u isto vreme. Analogni ćelijski sistemi se smatraju prvom generacijom mobilne tehnologije, ili ti 1G. Sa digitalnim prenosom (2G), broj dostupnih kanala se povećava. Na primer, sistem baziran na TDMA može da ima tri puta više telefonskih poziva od analognog sistema, tako da svaka ćelija onda ima oko 168 dostupnih kanala.

Mobilni telefoni u sebi imaju predajnike male snage. Mnogi telefoni imaju dve jačine signala: 0,6W i 3W (poređenja radi, većina radio stanica odašilje snagom od 4W). Takođe i bazne stanice imaju predajnike male snage. Odašiljanje malim snagama imaju dve prednosti:

  • Odašiljanja bazne stanice i mobilnih telefona unutar ćelije se ne šire van te ćelije. Tako da, iz tog razloga obe ljubičaste ćelije (slika iznad) mogu da koriste istih 56 frekvencija. Iste frekvencije se na ovaj način mogu koristiti masovno kroz ceo grad.
  • Potrošnja energije mobilnog telefona koji se uglavnom napaja preko baterije je na ovaj način relativno mala. Mala potrošnja znači male baterije, tako da je ovo i razlog zašto mobilni telefoni mogu biti tako mali.

Ćelijski pristup zahteva velik broj baznih stanica u gradu bilo koje veličine. Tipičan grad može imati i nekoliko stotina tornjeva. Ali zbog velike količine korisnika mobilnih telefona, cene ostaju niske po korisniku. Svaki provajder u svakom gradu ima jednu centralnu “kancelariju” MTSO (Mobile Telephone Switching Office). Ova kancelarija upravlja svim telefonskim konekcijama do normalne fiksne telefonije i kontroliše sve bazne stanice u regionu.

Kodovi mobilnih telefona

Svi mobilni telefoni imaju specijalan kod koji im je dodeljen. Ovi kodovi se koriste za identifikaciju telefona, vlasnika telefona i provajdera telefonske usluge.

Zamislite sledeću situaciju: upalite telefon i neko pokušava da vas nazove. Evo šta se u tom trenutku dešava:

  • Kada upalite telefon, on putem kontrolnog kanala osluškuje SID (System Identification Number). Kontrolni kanal je specijalna frekvencija preko koje telefon i bazna stanica komuniciraju o stvarima poput vrste poziva i promene kanala. Ako telefon ne može da nađe kontrolni kanal, on je nedostupan i prikazuje “no service” poruku.
  • Kada primi SID, telefon ga uporedi sa SIDom koji je uprogramiran u telefon. Ako se SID poklapa, telefon zna da komunicira sa svojom mrežom.
  • Zajedno sa SIDom, telefon takođe odašilje zahtev za registraciju, a MTSO čuva podatke o lokaciji telefona u svojoj bazi podataka – na ovaj način, MTSO zna na koju ste ćeliju nakačeni i preko koje da vas dobije kad treba da vam zazvoni telefon.
  • MTSO dobija poziv i pokušava da vas nađe. Pogleda u bazu podataka kako bi video u kojoj se ćeliji nalazite.
  • MTSO odabira dve frekvencija preko koje će vaš telefon da izvrši telefonski poziv.
  • MTSO komunicira sa vašim telefonom preko kontrolnog kanala da mu kaže koje frekvencije da koristi, i kada se vaš teleon i toranj prebace na te frekvencije, poziv je povezan. Sada pričate sa prijateljem preko dvosmerne radio veze.
  • Kako se približavate ivici ćelije, bazna stanica primećuje da signal sa vašim telefonom slabi. U međuvremenu, bazna stanica kojoj se približavate (koja osluškuje i meri snagu signala na svim frekvencijama, ne samo na onoj sedmini), vidi da se signal vašeg telefona povećava. Dve bazne stanice koordiniraju međusobno preko MTSOa i u jednom trenutku vaš telefon dobija signal preko kontrolnog kanala da promeni frekvenciju. Na ovaj način se prebacujete na novu ćeliju.
cell switching

Kako se krećete, signal se prebacuje sa ćelije na ćeliju

Recimo da se krećete između ćelija dok razgovarate – ali ćelija u koju ulazite je od nekog drugog provajdera, od druge mreže. Umesto da se poziv prekine, ona se prebacuje na drugog provajdera.

Ako se SID na kontrolnom kanalu ne poklapa sa SIDom koji je u telefonu, onda vaš telefon ulazi u roaming. MTSO ćelije kod koje ste u roamingu kontaktira MTSO vaše mreže, koja onda provera bazu podataka da potvrdi da je SID vašeg telefona ispravan. Vaša mreža proverava vaš telefon sa lokalnim MTSO, koji dalje prati vaš telefon kako se krećete kroz njihove ćelije. A što je zapravo zapanjujuće, jeste da se sve ovo dešava u delićima sekunde.

Manje zapanjujuće je da će vaš džep biti ošamaren nenormalnom cifrom za poziv u roamingu. Na većini telefona, reč “roaming” će iskočiti na vašem ekranu kada napustite svoju mrežu i uđete u drugu. Zato obratite pažnju da li vam je uključena opcija roaminga na telefonu ako tu opciju imate, ili u suprotnom pazite ako zalazite u zonu u kojoj se može desiti prelazak u roaming. Sreća u nesreći je da kod nas nije moguć roaming između lokalnih mreža, tako da je ovo kritično samo u pograničnim delovima zemlje.

 Analogni Mobilni Telefoni

analogni mobilni telefon1983. godine FCC je odobrio analogni standard za mobilne telefone AMPS (Advanced Mobile Phone System) i prvi put je upotrebljen u Čikagu. AMPS koristi niz frekvencija između 824 i 894MHz za analogne mobilne telefone. Kako bi ohrabrila konkurenciju i zadržala niske cene, Američka vlada je tražila prisutnost dva provajdera na svim tržištima.

Provajder A i B su dobili 832 frekvencije: 790 za glas i 42 za podatke. Da ponovim, dve frekvencije se koriste za jedan kanal. Frekvencije koje su se koristile za analogne kanale za glas su uglavnom bile 30kHz široke. 30kHz je uzeto kao standard jer to omogućava kvalitet glasa koji može da se poredi sa fiksnom telefonijom.

Frekvencija za prijem i odašiljanje su odvojene sa 45MHz kako bi otklonile mogućnost smetnji. Svaki provajder ima 395 kanala za glas, kao i 21 kanal za podatke.

Verzija AMPSa poznatija pod imenom Narrowband Advanced Mobile Phone Service (NAMPS) koristi neke elemente digitalne tehnologije koja omogućuje sistemu da ostvaruje tri puta više poziva od originalne verzije. Iako koristi digitalnu tehnologiju, i dalje se smatra analognom. AMPS i NAMPS operišu isključivu na 800MHz i ne omogućavaju mnogo opcija koje danas znamo u digitalnoj telefoniji, kao što su elektronska pošta i surfovanje netom.

Analogno postaje digitalno

Digitalni mobilni telefoni su druga generacija (2G) mobilne tehnologije. Koriste istu radio tehnologiju kao i analogni telefoni, ali je koriste na nešto drugačiji način. Analogni sistemi ne iskorišćavaju u potpunosti signal između telefona i ćelijske mreže. Tačnije, analogni signal ne može biti kompresovan i manipulisan tako lako kao digitalni signal. Ovo je razlog zašto mnoge kablovske kompanije prelaze na digitalnu tehnologiju. Da bi mogle da uglave više kanala kroz istu propusnu moć. Neverovatno je koliko digitalni sistemi mogu biti efikasniji.

Digitalni telefoni konvertuju vaš glas u binarne informacije (znate ono 100101001100) i onda ih kompresuju. Ova kompresija omogućava da deset digitalnih telefonskih poziva stane u jedan analogni.

Mnogi digitalni mobilni sistemi se oslanjaju na FSK (frequency shifting keying) da šalju podatke tamo i nazad preko AMPSa. FSK koristi dve frekvencije, jednu za jedinice, drugu za nule, šaltajući brzo između te dve frekvencije kako bi poslao digitalnu informaciju između ćelijskih tornjeva i telefona. Pametna modulacija i šeme za kodiranje su potrebne za konverziju analogne informacije u digitalnu, njenu kompresiju i konvertovanje nazad, a da pri tom zadrže zadovoljavajući kvalitet glasa. Sve ovo znači da digitalna telefonija zahteva mnooogo procesorske snage.

A sad, da zavirimo u digitalne telefone:

 

arm996hs mikroprocesor

arm996hs mikroprocesor

Na “kompleksnosti po kvadratnom inču”, telefoni su danas uređaji sa neverovatnom procesorskom snagom koju ljudi koriste svakodnevno. Moderni digitalni mobilni telefoni mogu da kalkulišu milione kalkulacija po sekundi kako bi kompresovali i dekompresovali glas.

Ako rastavite bazičan digitalni mobilni telefon na delove, videćete da sadrži samo nekoliko zasebnih delova:

  • Štampanu ploču koja sadrži “mozak operacije” telefona
  • Antenu
  • LCD (displej od tečnog kristala) ili neki noviji LED, AMOLED …
  • Tastaturu ili sloj koji prekriva ekran i omogućuje detektovanje dodira
  • Mikrofon
  • Zvučnik
  • Bateriju

Štampana ploča je srce sistema. Čipovi za analogno-digitalnu i digitalno-analognu konverziju prevode odlazeći singal iz analognog u digitalni i dolazeći signal iz digitalnog nazad u analogni. Procesor za digitalni signal (DSP) je procesor specijalno dizajniran da izvršava kalkulacije zadužene za manipulaciju signala velikom brzinom.

063-moja-mreza

Mikroprocesor kontroliše gotovo sve, od tastature, tač ekrana, displeja, kontroliše komunikaciju sa baznim stanicama itd.

ROM i fleš memorija (SD kartica) omogućavaju prostor za skladištenje operativnog sistema telefona. Radio frekvencija (RF) i deo za napajanje kontrolišu punjenje i pražnjenje energije, kao i stotine FM kanala. Na kraju, RF pojačavači kontrolišu singal koji putuje od antene i ka anteni.

Displej se na telefonu vremenom povećavao kako je broj funkcija koje telefon može da izvede rastao.

Neki telefoni čuvaju SID i MIN kodove na internoj memoriji, dok drugi koriste eksterne kartice koje su slične SD karticama.

Mobilni telefoni imaju neverovatno male zvučnike i mikrofone, da je teško zamisliti kako uspevaju da imaju tako dobru reprodukciju zvuka.

Ono što je još zanimljivije je da sva ta funkcionalnost koju sad nosimo u džepu, pre trideset godina bi zauzela ceo jedan sprat neke korporativne zgrade (da ti se zavrti u glavi).

Mrežna tehnologija mobilnih telefona: 2G

Postoje tri najčešće korišćene tehnologije u 2G mobilni mrežama za odašiljanje podataka:

  • Frequency division multiple access (FDMA)
  • Time division multiple access (TDMA)
  • Code division multiple access (CDMA)

Samo po čitanju naziva ovih tehnologija možete zaključiti kako zapravo radi svaka.

Prva reč vam govori koji je pristupni metod. Druga, division, vam govori da se telefonski poziv deli na osnovu pristupne metode.

  • FDMA stavlja svaki poziv na posebnu frekvenciju.
  • TDMA dodeljuje svakom pozivu vreme na određenoj frekvenciji.
  • CDMA daje unikatan kod svakom pozivu i deli ga preko dostupnih frekvencija.

Poslednje dve reči u imenu su multiple access. Ovo jednostavno znači da više korisnika može da koristi istu ćeliju.

FDMA

Kod FDMA tehnologije, svaki telefon koristi drugu frekvenciju

FDMA

FDMA deli spektar u različite kanale za glas deljene u uniformisane fragmente protoka. Da bi ste bolje razumeli FDMA, razmislite o radio stanicama: Svaka stanica šalje signal na različitoj frekvenciji u dostupnom opsegu. FDMA je uglavnom korišćena za analogno odašiljanje. Iako je sposobna za upravljanje sa digitalnim informacijama, FDMA se ne smatra dovoljno efikasnom metodom za digitalno odašiljanje.

TDMA

TDMA deli frekvenciju na vremenske slotove.

TDMA

TDMA je pristupni metod koji koristi Electronics Industry Alliance i Telecommunications Industry Association za Interim Standard 54 (IS-54) i Interim Standard 136 (IS-136). TDMA ima uzak opseg od 30kHz širine i 6,7 milisekundi dužine podeljen u tri vremenska slota.

Uzan opseg predstavlja “kanale” u tradicionalnom smislu. Svaka konverzija dobija radio za jednu trećinu vremena. Ovo je moguće jer se glasovni podaci koji su konvertovani u digitalnu informaciju kompresuju tako da značajno smanjuju vremenski prostor odašiljanja. Tako da, TDMA pruža tri puta veći kapacitet od analognog sistema koristeći isti broj kanala. TDMA sistemi rade ili na 800Mhz ili na 1900MHz frekventnim opsezima (IS-136).

 

CDMA

Kod CDMA, svaki telefon ima unikatan kod

CDMA

CDMA ima kompletno drugačiji pristup od TDMA. CDMA, nakon digitalizacije podataka, deli podatke preko cele dostupne propusne moći. Više poziva se preklapa na istom kanalu, gde svaki ima svoj jedinstveni kod. CDMA je oblik podeljenog spektra, koji pojednostavljeno znači da se podaci šalju u malim delovima preko više pojedinačnih dostupnih frekvencija u datom trenutku.

Svi korisnici odašilju u istom širokom opsežnom spektru. Svaki korisnikov signal je podeljen kroz svu propusnu moć ali sa svojim jedinstvenim kodom za deljenje. Na prijemniku, taj isti jedinstveni kod se koristi da povrati podatke. Pošto CDMA sistemi zahtevaju da se definiše tačno vreme za svaki delić signala, on se oslanja na GPS sistem za ovu informaciju. Između osam i deset različitih poziva je moguće izvršiti na istom kanalnom prostoru na kom AMPS izvodi jedan. CDMA tehnologija je bazirana na Interim Standardu 95 (IS-95) i funkcioniše kako na 800MHz tako i na 1900MHz frekventnom opsegu.

U idealnim uslovima, TDMA i CDMA bi bili nevidljivi jedan drugom. U stvarnosti, pojačani signal CDMA prelazi prag TDMA prijemnika i stvara šum, a pojačan TDMA signal može da dovede do preopterećenja i ometanja CDMA prijemnika.

Multi-band vs. Multi-mode telefoni

Dual Band vs. Dual Mode

Ako puno putujete, verovatno ćete hteti da kupite telefon koji vam nudi više opsega (band), više modova ili oboje. Da pogledamo sve opcije:

  • Multi band – telefon sa multiple-band mogućnostima može da menja frekvencije. Na primer, dual-band TDMA telefon može da koristi TDMA mrežu kako u 800MHz, tako i u 1900MHz sistemu. Quad-band GSM telefon može da koristi GSM mrežu sa 850MHz, 900MHz, 1800MHz ili 1900MHz frekvencijom.
  • Multiple mode – Kod mobilnih telefona, “mod” znači tip predajne tehnologije koja se koristi. Tako da, telefon koji podržava AMPS i TDMA može da se šalta sa jednog na drugi tip kada je to potrebno.
  • Multiple band/Multiple mode – najbolje od oba, omogućava vam da menjate frekvenciju i modove kada je to potrebno.

Menjanje opsega ili moda se vrši automatski od strane telefona koji podržava ovu opciju. Uglavnom telefon ima default opciju podešenu, kao npr. 1900MHz TDMA, i pokušavaće da se konektuje na toj frekvenciji sa tom tehnologijom. Ako podržava dva opsega, prebaciće se na 800MHz ako ne može da se konektuje preko 1900MHz. A ako podržava više od jednog moda, pokušaće da se prebaci na digitalni prvo, a onda na analogni ako ne uspe.

Moguće je naći i dual-mode i tri-mode telefone. Izraz “tri-mode” može da zavara. To može da znači da podržava dve digitalne tehnologije, kao npr. CDMA i TDMA i analognu. U tom slučaju to je pravi tri-mode telefon. Ali takođe može da znači da podržava jednu digitalnu i dva opsega i da nudi podršku za analognu mrežu. Popularne verzije tri-mode telefona su za ljude koji putuju u inostranstvo gde je GSM servis na 900MHz za Evropu i Aziju i 1900Mhz za Ameriku. Tehnički, ovo je dual-mode telefon, a GSM podržava dva opsega.

Mrežna tehnologija mobilnih telefona: 3G

Sony Ericsson TM506

Sony Ericsson TM506

3G znači “treća generaijca” – 3G tehnologija je napravljena sa namerom da napravi mobilne telefona sa punim multimedijalnim iskustvo, uglavnom se 3G telefoni nazivaju pametni telefoni i poseduju povećanu propusnu moć i brzine protoka kako bi omogućile web aplikacijama punu funkcionalnost, kao i audio i video striming.
3G uključuje nekoliko mobilnih tehnologija. Najčešće korićene tri od 2005. su:
  • CDMA2000 – bazirana na 2G Code Division Multiple Access
  • WCDMA (UMTS) – Wideband Code Division Multiple Access
  • TD-SCDMA – Time-division Synchronous Code-division Multiple Access
3G mreže imaju potencijalne brzine do 3 Mbps (oko 15 sekundi za skidanje 3 minutne MP3 pesme). Poređenja radi, najbrži 2G telefoni mogu da ostvare brzine do 144Kbps (oko 8 minuta za skidanje 3 minutne pesme). 3G brzine su idealne za skidanje informacija sa interneta, slanje i primanje velikih multimedijalnih fajlova. 3G telefoni su kao mali laptopovi i poseduju aplikacije za video konferencijske pozive preko neta, slanje i primanje faksa i instant skidanje e-mail poruka sa prilozima.
Objavljeno u Edukacija

eboye

Vasilj
Milošević
Objavio tekstova:
Čovek koji je uvek tu kada ste u nevolji i koji će vam uvek pomoći svojim savetima i IT iskustvom. Hobi mu je čitanje ChangeLog-a. Posle HTC Hero telefona posedovao je HTC Desire HD, HTC One X, a sada je ponosni vlasnik LG Nexus 5 telefona. Inače je grafički dizajner po struci i zanima ga sve u vezi modernih tehnologija. Čovek pored kojeg morate biti Up To Date je autor na Srbodroidu. (napisala: goldie)

Ostavi komentar

Vaša email adresa neće biti javno objavljena. Polja koja su obavezna obeležena su sa *

Obavestite me o budućim komentarima e-mail-om. Takođe se možete pretplatiti bez komentarisanja.